BELI HEROJI
Zavisnik koji funkcioniše normalno treba da ima sposobnost da se odvoji od heroina toliko da izgleda potpuno normalno. Prikrivanje moje zavisnosti nije bilo teško, zato što većina ljudi misli da je nemoguće biti zavistan o heroinu i pritom biti zaposlen. Ljudi ne primećuju zavisnost kod onog koji funkcioniše normalno. Najbolji način da se prikrije zavisnost je da se simptomi pripišu nečem drugom. Zavisnik koji funkcioniše je holivudska filmska ekipa u jednoj osobi.
Ja sam i glumica, i šminkerka, režiser i urednik. Kada su ljudi primetili da nikad ne jedem, ja sam glumila kao da imam problem sa hranom. Kada sam se previše odradila na pauzi za ručak i morala da povraćam, svalila sam krivicu za svoj žurni odlazak u kupatilo na mesečne smetnje ili dijareju ili neki vaginalni problem. Nisam zarezivala šta ljudi misle o mojoj higijeni, dokle god smatraju da se radi o fizičkoj stvari.
Kao zavisnik koji je "normalan" moraš biti veoma vešt da sakriješ svoje tragove. Da li zaista misliš da tetka Seli i rođaka Suzi neće primetiti da nosiš duge rukave na letnjoj vrućinčini? Naravno da ljudi primećuju takve stvari. Bili biste iznenađeni koliko često ljudi primećuju stvari koje nisu kako treba. Biti zavisnik koji funkcioniše normalno ili "normalan" znači ne biti uhvaćen a da ne bi bio uhvaćen znači preduzeti neke kreativne mere. Kada bi ljudi primetili nešto što nije na mestu u vezi sa mnom, promenila bih šta god bi oni primetili.
Nikada mi se nije dogodilo da neko "ubode" u čemu je u suštini "kvaka", ali ljudi bi bili blizu. Morala sam da igram režisera u svom sopstvenom životu.
Morala sam da budem u stanju da vidim sebe onako kako me drugi vide, i da izbacim sve stvari koje bi ugrozile moje snabdevanje heroinom. Zavisnost je bolest po sebi, ali biti bolestan ukoliko nemaš ono na šta si navučen, je beskrajno lošije. Zato sam radila na tome da budem adikt.
Biti zavisnik koji normalno funkcioniše dalo mi je potpuno drugačije sagledavanje života. Hoću da kažem, pored toga što nisam imala bankovni račun, pogled na moj život davao bi sliku obične devojke. Ipak, nisam bila samo devojka. Radila sam nešto svaki dan, što niko nije imao pojma šta. Ona koja sam bila na poslu i u društvu, bila je moj alter ego. Pretvarala sam se da mi je stalo do života jer sam želela i bilo mi je potrebno da moj priliv heroina bude konstantan. Nisam bila zavisnik koji se okruživao isključivo drugim zavisnicima; to je opasna stvar jer su džankiji mnogo uobičajeniji od zavisnika koji normalno funkcionišu. U suštini, teško da sam znala više od jednog takvog zavisnika. Većina ljudi koje sam poznavala, s kojima sam pričala i blejala, nisu imali pojma da sam navučena na hors. Ja sam glumila ceo svoj život samo da bih održala zavisnost. Da sam izgubila posao- nema heroina. Da nisam plaćala račune- nema mesta za fix. Da je moja porodica ili prijatelji ovo otkrila- momentalna intervencija i nema heroina. Dovoljno je da kažem da je pored plaćanja računa, sav moj novac odlazio na heroin. Nisam kupovala nove stvari, niti sam išla u bakalnicu. Moj tajni život bio je bez mrlje, a skidanje se nije dogodilo zato što nisam sebi mogla da priuštim heroin, ili zato što me je neko prisilio.
Kadgod razmišljam o heroinu, razmišljam o njemu s ljubavlju, ali tada sam srećna. Ja sam bila zavisnik koji normalno funkcioniše, tako da sam znala kad je bilo dosta. Znala sam da ne mogu da nastavim da se punim heroinom zauvek, i sada znam da nikad više neću biti zavisnik. Videla sam šta heroin zapravo radi ljudima, ali iako kažem da je moguće biti zavisnik koji funkcioniše normalno, nemoguće je biti takav zavisnik i postići bilo šta. Sa takvom zavisnošću, nije moguće imati snove. Ne možeš zamisliti bolji život. Ne možeš biti uspešan istovremeno. Moraš ići svaki dan na svoj usrani posao, i koliko god da ga mrziš, ne možeš dati otkaz. Ne možeš da tražiš novi posao zato što moraš danas da kupiš džank. Najviše možeš da se nadaš napredovanju u okviru tvoje kompanije. Sa heroinom je ili sve ili ništa. Bilo da si džanki ili zavisnik koji funkcioniše, heroin uništava tvoj život. Ne postoji vreme ni za šta drugo.
Mrzim sebe jer mi nedostaje heroin, ali ja ne mogu protiv toga. Svako leto se pitam da li neko primećuje moje izbledele ožiljke, na koje više ne stavljam šminku. Svako jutro mislim na purpurnu Kraun Rojal torbu u kojoj sam držala svoje "radove". Svako popodne razmišljam da li Džosi ima oxikontin, morfijum, heroin ili diladid. Ne sećam se svakog pojedinačnog fixa koji sam uzela, ali se sećam jebeno mnogo njih. Sećam se fixanja sa plastičnom kašikom i pljuvačkom na parkingu banke. Sećam se prskanja krvi po celoj hotelskoj sobi pre Jane's Addiction koncerta. Sećam se kako koristim električni kabl iz gomile gvožđa u kupatilu moje majke, koji mi je služio da podvežem ruku. Sećam se heroina. Sećam se kako mi je bilo jebeno dobro na njemu. Dobro, bilo je i nekih loših trenutaka, ali loši nemaju uticaj na jedan savršen momenat, za koji živi zavisnik od heroina.
Ima dve godine od kako sam prestala, ali svaki dan milion asocijacija je tu. Male beznačajne stvari koje moj um povezuje s heroinom su svuda. Valgren i ja imamo poseban odnos zahvaljujući njihovom prihvatanju moje lažne dijabetičarske kartice. Kada ne mogu da skrenem levo, uvek gledam koliko je ulica dugačka, i ako to nije, idem u pogrešnom smeru, samo iz navike. Idem kroz crveno iako ne jurim više da kupim heroin, i tresem se od uzbuđenja kad vidim nalepljenu zastavu na zadnjem delu kamiona. Potrošila sam više vremena čekajući ispred bakalnice nego što si ti proveo u vožnji metroom. Sa svim vremenom koje sam potrošila čekajući, jureći ili ubrizgavajući heroin, mogla sam da napišem dvanaest knjiga.
Volela bih da mogu da snimim sebe kamerom dok ovo pišem, jer se skroz tresem. Prošlo je dve godine odakako sam poslednji put radila heroin, ali znam da bi imala tu iglu u ruci pre nego što kažeš HIV ako bi neko naišao sa stafom i priborom. Nedostaje mi. Ponekad se pitam kako sam ovoliko izdržala bez ijedne jedine doze. I očekujem vreme kada ću ponovo da se uradim. Ja čak znam koji je to trenutak, i brojim dane. To nije pre aprila, tako da imam još dosta da čekam. Možeš se zapitati, "Zašto dve godine nisi uzimala heroin, da se sada ponovo ufiksaš?"
Odgovor je jednostavan. Nedostaje mi heroin. Nedostaje mi ta rutina. Nedostaje mi buđenje svakog dana, sa tačnim znanjem šta ću toga dana raditi. Nisam čak ni shvatala koliko mi to nedostaje, do ovog momenta. Ovog momenta kada pokušavam rečima da iskažem o čemu razmišljam kada mislim o H. Pored toga, ne postaje se zavisnik od jednog fixa. Pretpostavljam da se neću navući od par komada, jer dve godine nisam nijednom radila heroin. Ali to je saga za drugun priliku. U suštini sam prilično radoznala da vidim kako to izgleda nakon sveg tog vremena. Verovatno ću ispovrteti celu utrobu napolje.
Ne želim da se pretvaram da je heroin ok--većina ljudi koja razvije pravu zavisnost nikada se ne skine. Ne znam tačne statistike, ali znam da je prethodna rečenica istinita. Srećna sam što sam rođena sa snagom volje koju imam i kao što sam prethodno navela, znam samo za jednog zavisnika koji normalno funkcioniše. Srećna sam što se sećam šta sam želela pre heroina. Jer ono što sam želela od života je veće i bolje od jednog malog trenutka heroinskog sranja. Ali taj mali trenutak sranja je nešto što ne mogu sebi da izbijem iz glave.
Zavisnik koji funkcioniše normalno treba da ima sposobnost da se odvoji od heroina toliko da izgleda potpuno normalno. Prikrivanje moje zavisnosti nije bilo teško, zato što većina ljudi misli da je nemoguće biti zavistan o heroinu i pritom biti zaposlen. Ljudi ne primećuju zavisnost kod onog koji funkcioniše normalno. Najbolji način da se prikrije zavisnost je da se simptomi pripišu nečem drugom. Zavisnik koji funkcioniše je holivudska filmska ekipa u jednoj osobi.
Ja sam i glumica, i šminkerka, režiser i urednik. Kada su ljudi primetili da nikad ne jedem, ja sam glumila kao da imam problem sa hranom. Kada sam se previše odradila na pauzi za ručak i morala da povraćam, svalila sam krivicu za svoj žurni odlazak u kupatilo na mesečne smetnje ili dijareju ili neki vaginalni problem. Nisam zarezivala šta ljudi misle o mojoj higijeni, dokle god smatraju da se radi o fizičkoj stvari.
Kao zavisnik koji je "normalan" moraš biti veoma vešt da sakriješ svoje tragove. Da li zaista misliš da tetka Seli i rođaka Suzi neće primetiti da nosiš duge rukave na letnjoj vrućinčini? Naravno da ljudi primećuju takve stvari. Bili biste iznenađeni koliko često ljudi primećuju stvari koje nisu kako treba. Biti zavisnik koji funkcioniše normalno ili "normalan" znači ne biti uhvaćen a da ne bi bio uhvaćen znači preduzeti neke kreativne mere. Kada bi ljudi primetili nešto što nije na mestu u vezi sa mnom, promenila bih šta god bi oni primetili.
Nikada mi se nije dogodilo da neko "ubode" u čemu je u suštini "kvaka", ali ljudi bi bili blizu. Morala sam da igram režisera u svom sopstvenom životu.
Morala sam da budem u stanju da vidim sebe onako kako me drugi vide, i da izbacim sve stvari koje bi ugrozile moje snabdevanje heroinom. Zavisnost je bolest po sebi, ali biti bolestan ukoliko nemaš ono na šta si navučen, je beskrajno lošije. Zato sam radila na tome da budem adikt.
Biti zavisnik koji normalno funkcioniše dalo mi je potpuno drugačije sagledavanje života. Hoću da kažem, pored toga što nisam imala bankovni račun, pogled na moj život davao bi sliku obične devojke. Ipak, nisam bila samo devojka. Radila sam nešto svaki dan, što niko nije imao pojma šta. Ona koja sam bila na poslu i u društvu, bila je moj alter ego. Pretvarala sam se da mi je stalo do života jer sam želela i bilo mi je potrebno da moj priliv heroina bude konstantan. Nisam bila zavisnik koji se okruživao isključivo drugim zavisnicima; to je opasna stvar jer su džankiji mnogo uobičajeniji od zavisnika koji normalno funkcionišu. U suštini, teško da sam znala više od jednog takvog zavisnika. Većina ljudi koje sam poznavala, s kojima sam pričala i blejala, nisu imali pojma da sam navučena na hors. Ja sam glumila ceo svoj život samo da bih održala zavisnost. Da sam izgubila posao- nema heroina. Da nisam plaćala račune- nema mesta za fix. Da je moja porodica ili prijatelji ovo otkrila- momentalna intervencija i nema heroina. Dovoljno je da kažem da je pored plaćanja računa, sav moj novac odlazio na heroin. Nisam kupovala nove stvari, niti sam išla u bakalnicu. Moj tajni život bio je bez mrlje, a skidanje se nije dogodilo zato što nisam sebi mogla da priuštim heroin, ili zato što me je neko prisilio.
Kadgod razmišljam o heroinu, razmišljam o njemu s ljubavlju, ali tada sam srećna. Ja sam bila zavisnik koji normalno funkcioniše, tako da sam znala kad je bilo dosta. Znala sam da ne mogu da nastavim da se punim heroinom zauvek, i sada znam da nikad više neću biti zavisnik. Videla sam šta heroin zapravo radi ljudima, ali iako kažem da je moguće biti zavisnik koji funkcioniše normalno, nemoguće je biti takav zavisnik i postići bilo šta. Sa takvom zavisnošću, nije moguće imati snove. Ne možeš zamisliti bolji život. Ne možeš biti uspešan istovremeno. Moraš ići svaki dan na svoj usrani posao, i koliko god da ga mrziš, ne možeš dati otkaz. Ne možeš da tražiš novi posao zato što moraš danas da kupiš džank. Najviše možeš da se nadaš napredovanju u okviru tvoje kompanije. Sa heroinom je ili sve ili ništa. Bilo da si džanki ili zavisnik koji funkcioniše, heroin uništava tvoj život. Ne postoji vreme ni za šta drugo.
Mrzim sebe jer mi nedostaje heroin, ali ja ne mogu protiv toga. Svako leto se pitam da li neko primećuje moje izbledele ožiljke, na koje više ne stavljam šminku. Svako jutro mislim na purpurnu Kraun Rojal torbu u kojoj sam držala svoje "radove". Svako popodne razmišljam da li Džosi ima oxikontin, morfijum, heroin ili diladid. Ne sećam se svakog pojedinačnog fixa koji sam uzela, ali se sećam jebeno mnogo njih. Sećam se fixanja sa plastičnom kašikom i pljuvačkom na parkingu banke. Sećam se prskanja krvi po celoj hotelskoj sobi pre Jane's Addiction koncerta. Sećam se kako koristim električni kabl iz gomile gvožđa u kupatilu moje majke, koji mi je služio da podvežem ruku. Sećam se heroina. Sećam se kako mi je bilo jebeno dobro na njemu. Dobro, bilo je i nekih loših trenutaka, ali loši nemaju uticaj na jedan savršen momenat, za koji živi zavisnik od heroina.
Ima dve godine od kako sam prestala, ali svaki dan milion asocijacija je tu. Male beznačajne stvari koje moj um povezuje s heroinom su svuda. Valgren i ja imamo poseban odnos zahvaljujući njihovom prihvatanju moje lažne dijabetičarske kartice. Kada ne mogu da skrenem levo, uvek gledam koliko je ulica dugačka, i ako to nije, idem u pogrešnom smeru, samo iz navike. Idem kroz crveno iako ne jurim više da kupim heroin, i tresem se od uzbuđenja kad vidim nalepljenu zastavu na zadnjem delu kamiona. Potrošila sam više vremena čekajući ispred bakalnice nego što si ti proveo u vožnji metroom. Sa svim vremenom koje sam potrošila čekajući, jureći ili ubrizgavajući heroin, mogla sam da napišem dvanaest knjiga.
Volela bih da mogu da snimim sebe kamerom dok ovo pišem, jer se skroz tresem. Prošlo je dve godine odakako sam poslednji put radila heroin, ali znam da bi imala tu iglu u ruci pre nego što kažeš HIV ako bi neko naišao sa stafom i priborom. Nedostaje mi. Ponekad se pitam kako sam ovoliko izdržala bez ijedne jedine doze. I očekujem vreme kada ću ponovo da se uradim. Ja čak znam koji je to trenutak, i brojim dane. To nije pre aprila, tako da imam još dosta da čekam. Možeš se zapitati, "Zašto dve godine nisi uzimala heroin, da se sada ponovo ufiksaš?"
Odgovor je jednostavan. Nedostaje mi heroin. Nedostaje mi ta rutina. Nedostaje mi buđenje svakog dana, sa tačnim znanjem šta ću toga dana raditi. Nisam čak ni shvatala koliko mi to nedostaje, do ovog momenta. Ovog momenta kada pokušavam rečima da iskažem o čemu razmišljam kada mislim o H. Pored toga, ne postaje se zavisnik od jednog fixa. Pretpostavljam da se neću navući od par komada, jer dve godine nisam nijednom radila heroin. Ali to je saga za drugun priliku. U suštini sam prilično radoznala da vidim kako to izgleda nakon sveg tog vremena. Verovatno ću ispovrteti celu utrobu napolje.
Ne želim da se pretvaram da je heroin ok--većina ljudi koja razvije pravu zavisnost nikada se ne skine. Ne znam tačne statistike, ali znam da je prethodna rečenica istinita. Srećna sam što sam rođena sa snagom volje koju imam i kao što sam prethodno navela, znam samo za jednog zavisnika koji normalno funkcioniše. Srećna sam što se sećam šta sam želela pre heroina. Jer ono što sam želela od života je veće i bolje od jednog malog trenutka heroinskog sranja. Ali taj mali trenutak sranja je nešto što ne mogu sebi da izbijem iz glave.
